Sad il’ nikad

*Oprostićete mi na rečniku.

Čemu planiranje? Planovi su najveća iluzija. Njima se okrećemo kada u mislima želimo da imamo kontrolu nad situacijom. U našim očima smo osobe koje grabe šansu, prigrle je i ne puštaju, a zapravo smo samo slepci koji skrenu pogled kada ta šansa prođe pored nas. Retko ko se usudi da je barem okrzne pogledom. Šta je dobro proizašlo iz jebenog planiranja? Planiramo ljubav, planiramo sreću, život, dok nas isto to planiranje onesposobljava da uživamo u ljubavi, sreći, životu.  Planiraš, pa se razočaraš. Planiraš, pa ti ne uspe. Planiraš, shvatiš da ti nisi dirigent situacija i ljudi oko tebe. Ali ti i dalje planiraš. I zamišljaš. Najgore je zamisliti realan ishod i ispaliti se. Znam znam, mešam planiranje i zamišljanje, ali jebiga, često se svede na isto. Šta bi sa spontanošću? Šta bi sa „ugrabi svoju šansu“? Ili ćeš biti onaj koji je grabi, ili onaj koji nemo posmatra nekog drugog kako uživa u onome što si mogao imati. U onome što tebi pripada.

Biti ili ne biti.

Sad ili nikad.

Ja ne

Čitam: „Ako se pisac zaljubi u tebe, živećeš večno“. Nisam pisac. Ne pišem lepo. Zapravo, ne pišem uopšte, već kucam. Ali, da li si srećan što ćeš živeti večno? Barem dok je interneta. I ovog bloga. Nisam ni mislila da jesi.

Ali ko zna, možda jednog dana ovo bude na papiru. Možda ti se jednog dana stvarno otvore vrata besmrtnosti. Ko zna, ako ova klinka (nikako pisac) odluči da čuva sve ovo pod jastukom umesto na www-u možda ti bezimeni čoveče nadživiš i sam sebe. Možda ni ne saznaš to. Možda ću se i dohvatiti papira i olovke. Ko zna…

Lutko, ja sam rešen…

„I dok tonem u san

u mraku čujem tvoj glas

na jastuku stiskam tvoj dlan

orkestar svira za nas.“

Kada se to jebeno pretvorilo u „Dok tonem u bol, u samoći čujem tvoj glas, u grudima stežem srce, dok orkestar svira za vas“?

Ne bih da citiram Keri Bredšo ali, „Kada dvoje raskinu, gde ode ljubav?“

Stvarno, gde toplina nađe utočište kada ode iz naših srca? Ko otvori hladnoći kada zakuca na naša vrata?

Ne znam

Ne znam da l’ mi je draže da znam ili da ne znam. Ne znam da li želim da znam.

Ne znam da li bih radije da znam da naše poruke i slike idu putem zaborava ili se delić tebe kida kada pročitaš da mi nedostaješ. Da si nedostajao? Ili nedostaješ i dalje? Da li bih da znam da si iskorenio sve što te podseća na moj lik, ili ponekad spakuješ sećanja i kreneš vozom svojih misli ka meni? Ne znam. Ne znam da li bi ti bilo milo da mi čuješ glas kako ti izgovara ime. Ili tuđi glas. Da li želim da znam da li bi ti moj dodir bio so na ranu ili melem? Ako te uvedem u tajne odaje mojih misli, da li želim da znam tvoj odgovor? Ne znam.